Budućnost Amerike

Novija američka istorija predstavljala je neprestano izmeštanje na Zapad – ljudi, ideja, trgovine, čak i političke moći. Kalifornija i Teksas, dve najveće američke države, dva su suprotna pola Zapada i to veoma drugačija. Većim delom 20. veka, postojbina Silikonske doline i Holivuda predstavljala je pametniji, privlačniji i moderniji od dva pola: njena predgrađa i autoputevi, trendovi i hirovi, njeno fantastično rasno mešanje, sve to se raširilo svetom. Teksas, nekada član Konfederacije, kaskao je za Kalifornijom. Njegov kliše bili su hrišćanski konzervativci u kaubojskim čizmama, baš kakav je bio izvesni predsednik. Ali, polovi mogu da zamene mesta. Da li se to upravo dešava?

Lako je dokazati da je Kalifornija u čabru. Početkom ovog meseca nekadašnja zlatna država počela je da isplaćuje poverioce, uključujući poresko refundiranje, poslovne troškove i studentske stipendije, u menicama. Guverner Kalifornije, Arnold Švarceneger izjavio je da je razlika između projektovanih troškova i prihoda za tekuću fiskalnu godinu dostigla jezivih 26 milijardi dolara. Pošto novog budžeta nema na vidiku da zakrpi ovu rupu, jedna kreditna agencija već je snizila Kaliforniji rejting. Svi budžeti se krešu, univerziteti će primati manje studenata, zatvorenici će biti otpuštani ranije, a programi za pomoć najugroženijima biće povučeni.

Raj je popločan i naplaćuje se parkiranje

Mnoge američke države su u budžetskoj krizi; ali kriza u Kaliforniji pokazatelj je dva temeljnija problema ove države. U svom zlatnom dobu tokom 50-ih i 60-ih, svojoj srednjoj klasi (ne samo tehnološkoj eliti) Kalifornija je nudila američki san, sa sve školama i univerzitetima u predgrađima i zavidnom fizičkom infrastrukturom. Ovih dana, stopa nezaposlenosti dostigla je 11.5%, dva procenta iznad nacionalnog proseka. U nekim kalifornijskim gradovima kakvi su Frezno, Mersed i El Centro, stope nezaposlenosti veće su nego u Detroitu. Njihovi putevi i škole se raspadaju. Svake godine, Kaliforniju napušta 100.000 Amerikanaca više nego što u nju uđe.

Drugi preblem u vezi je sa nefunkcionalnom vlašću. Nijedna država nema toliko službi sa preklapanjem nadležnosti, niti zakonodavstvo koje je toliko prekrojilo biračko telo. Izborne inicijative, opojna droga demokratije, ostavile su samo oko četvrtine budžeta na korišćenje izabranim političarima (jedan od razloga za srezivanje budžeta je činjenica da su glasači odbacili povećanje poreza u sklopu mera stavljenih na glasanje u maju). Daleko od toga da je kalifornijska vlast jeftina: ona drži drugi najveći nivo poreza na dohodak u Americi (iza Havaja). Zaista, visoki porezi udruženi sa nametljivom regulacijom biznisa i ekološkim merama dovedenim do sulude krajnosti, postepeno su udavili jednu od nekada najdinamičnijih državnih ekonomija. Primera radi, časopis "Čif igzekjutiv" proglašavao je Kaliforniju za najgoru državu za poslovanje u svakoj od prethodne četiri godine.

Nasuprot tome, Teksas je u istom glasanju izabran za najbolju državu. Dobro se snašao u recesiji, nezaposlenost mu je dva procenta ispood nacionalnog proseka, i ima jednu od najnižih stopa oduzimanja hipoteka. Jednim delom, razlog tome je što teksaške banke, teško pogođene prethodnim krahom tržišta nekretnina, ovaj put nisu preterivale sa kreditima. Ali, Teksas takođe nudi drugačiji model, zasnovan na malom državnom aparatu. Teksas nema porez na kapitalnu dobit, niti porez na dohodak, već predstavlja povoljno okruženje za biznis, tolerantno prema imigrantima. Dom je većem broju kompanija na listi 500 najboljih časopisa "Forčjun" nego bila koja druga država – ima ih 64, u poređenju sa kalifornijskih 51 ili njujorških 56. I, kako se već događa sa mestima u modi, nekadašnje mane sada deluju kao prednosti (ravan i ružni krajolik olakšava širenje aerodroma u Dalasu za razliku od losanđeloskog, zarobljenog između mora i planina). Istovremeno, stari konzervativni stereotipi sve više se dovode u pitanje: dva vodeća kandidata za budućeg gradonačelnika Hjustona su crni muškarac i bela lezbejka. Takođe, Teksas je u boljim odnosima sa Meksikom nego što je to Kalifornija.

Američki konzervativci već su počeli da koriste ovaj srećni obrt: Artur Lefer, ekonomista reganovac, slavi opušteni teksaški model na račun Reganove, sada beznadežno levičarske rodne države. Uprkos svemu ovome, još uvek deluje preuranjeno prepustiti budućnost Amerike državi „Usamljene zvezde“. Za početak, teksaški model ima sopstvene probleme. Teksas nije investirao dovoljno u obrazovanje i mnogi stručnjaci s pravom brinu o „izgubljenoj generaciji“ pretežno hispano teksašana koji nisu dovoljno obrazovani da bi mogli da zadovolje zahteve ekonomije znanja. Trenutna imigracija će verovatno preobratiti Teksas iz republikanske crvene u demokratsku plavu; „Latinosi“ bi mogli da zahtevaju „glomazniju“ državu, sličniju Kaliforniji, koja bi ih obrazovala i pružila im pristojnu zdravstvenu negu. Ali, tako Teksas može da završi sa istim onim preterano moćnim udruženjima u javnom sektoru, kakva su doprinela slomu vlasti u Kaliforniji.  

Drugo, nikada se nije isplatilo biti na suprotnoj strani od države sa toliko inventivnih ljudi koliko ih ima Kalifornija. Čak i ako je Holivud u buli, još uvek gaji neuporediv broj industrija budućnosti, kao i najdinamičniju industriju rizičnog kapitala na planeti; nema izgleda da će se „Gugl“ i društvo iz Mauntin Vjua preseliti u Ostin, mada su mnogi koji tek započinju to uradili. Kalifornija takođe poseduje izvanrednu sposobnost da se iznova samoosmišljava – kao što je i učinila kada je odbrambena industrija propala na kraju hladnog rata. Moguće je da će odbacivanje poreskih povećanja „izgladneti zver“ i promovisati strukturne reforme. Referendum o novom preliminarnom izbornom sistemu mogao bi da stavi tačku na političke polarizacije. Lenjost Švarcenegera u sprovođenju vlasti mogla bi da se ispostavi ne kao velika propuštena šansa, već kao zamajac reformi.

Pedeset laboratorija, jedna čarobna formula

Istina je da bi obe države mogle da uče jedna od druge. Teksasu još uvek nedostaju veliki kalifornijski univerziteti, a zaostaje i u kulturnoj sferi. Kalifornija bi mogla da usvoji ne samo teksašku minimalnu državu, već takođe i manje jednostran pristup politici i srdačniji odnos prema Meksiku. Ne postoji savršen model vlasti, već samo američki genij koji je stvorio 50 laboratorija državne politike koje se takmiče da pronađu najbolje rešenje, baš kakvo je nemilosrdno nadmetanje novih uspešnih kompanija od Portlanda do Pitsburga, koje će izvući zemlju iz sadašnje depresije. Ali, čisto radi odavanja priznanja Teksasu kao i radi upozorenja Švarcenegerovom nasledniku, treba reći da dve najprosperitetnije države deluju kao takmaci više nego ikada ranije.

Prevela Jovana Papan

(http://www.economist.com/displayStory.cfm?story_id=13990207)